Jezero Muhazi

Moj striko ima osobinu da me svojom pričom lako može zagrijati za nešto o čemu neću prestati razmišljati sve dok to ne vidim ili osjetim. I, kao uvijek, ostvarenje mojih maštanja se dogodi iznenada – striko samo tijekom doručka kaže da se spakiramo i krenemo. Tako je započela i moja najdraža ruandska pustolovina – odlazak na jezero Muhazi nedaleko glavnoga grada Kigalija.

Bila sam u dobro oprobanom društvu strike, Branimira i Matije, a domaćin Danko, salezijanac koji je u Ruandi jako dugo, vozio je ispred nas. Danko je, u stvari, zadužen za tu kuću na obali jezera o kojoj nisam sve ove dane prestala razmišljati. I da ne zaboravim, tamo je bio i strikin slovenski prijatelj, salezijanac Danilo.

Naravno, dolaskom na jezero nije mi ni palo na pamet cijeli dan slušati ozbiljne priče naših svećenika. Neprestano sam razmišljala o skoku u jezero. Međutim, trebao mi je netko da mi pravi društvo u slučaju da se, ne daj Bože, nešto nepredviđeno ne dogodi. I za moj naum sam uspjela vrbovati fra Matiju. Ne mogu vam reći koliko sam bila sretna.

Malo smo se vozikali na pedalini, malo smo pričali, malo šutjeli i puno, puno uživali. Svako malo sam dobacivala nešto ostalima na obali ne bi li ih privoljela da nam se pridruže. No, izgleda da su oni sposobni samo za cjelodnevno laprdanje i razglabanje superdosadnih tema.

Voda u jezeru je topla i izvanredna za kupanje. A i kao poligon za moje akrobatske skokove. Toliko sam se izludirala glumatajući Tarzana da ne znam kako sam uspjela dopuzati do sobe presvući se za ručak. Danko je spremio prave bakanalije koje sam jela gotovo spavajući. Samo zahvaljujući njegovoj ribi i patkinom mesu nisam odmah zaspala. A i morala sam mu čestitati rođendan koji je, izgleda, bio pravi razlog za naš dolazak i dobar provod na jezeru iz mojih snova.

Nastavlja se...