HrvatskiEnglishDeutsch
counterUkupno posjetitelja1660915
Nedjelja23travnja2017.
U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo
Petak, 21. lipnja 2013. piše Dejan Anić

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo''U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo...''

U Beogradu, iz kojeg dolazim, ovu pesmicu naučimo pre nego što naučimo da čitamo i pišemo. Naravno, vrlo brzo naučimo da takva mesta postoje samo u našoj mašti...

Međutim, ja sam imao sreće! Tridesetak godina kasnije, našao sam to mesto iz moje mašte! Doduše, kuće nisu ”od čokolade”, prozori nisu ”od marmelade”, ali, na tom mestu stvarno caruje drugarstvo! Mesto je, da bude još zanimljivije, hiljadama kilometara daleko od moje kuće, u jednom običnom Kivumuu, selu u jednoj dalekoj, egzotičnoj Ruandi.

Gde to ”caruje drugarstvo”? U misiji Centar otac Vjeko, u Ruandi, u samom srcu Afrike. Kako to baš tamo? Lepo i lako. Tamo su se skupili ljudi. Oni sa velikim LJ. Oni koji su u stanju da žtrvuju sebe, svoje vreme, svoj novac, čak i svoju dobrobit, da bi pomogli drugima. Onima koji imaju manje. Ili nemaju ništa. Ko su ti Ljudi? Ima ih... Zajedničko im je da su svi skromni, i posvećeni drugima. Još jednom, ko su ti?

To su, redom, ili bez reda:

Maja. Ovde mi ponestaje reči. Posle desetak dana druženja pomislio sam kako mi je žao što ovu ženu ne poznajem duže. Sve najlepše prideve koje mogu da ovde pomenem, ne bi bilo dovoljno da vam je opišem. Pametna, lepa, vredna, sposobna, posvećena drugima, posebno afričkoj deci. Uz to, nesebična, odana, puna razumevanja... Pravi prijatelj! Ona mi je boravak u Africi olakšala i ulepšala, učinila da se osećam kao kod svoje kuće... Ma, i bolje!

Emica. Kakva energija! Devojka profesionalni fotograf, vrhunski fotograf. Ona koja je zabeležila svaki naš korak u Africi. I svaku emociju... Svaki naš osmeh, sva glupiranja, ali i svaki naš izraz tuge, naša lica na ivici suza zbog teškog života u Ruandi, je bio njen. Pomalo ćudljiva, ponosna, ponekad prkosna, ali, duboko negde, topla i brižna.

Domagoj. Moj Dodo! I to kažem posle samo dve nedelje druženja. Kad nađeš ono što se zove Soulmate, u sred Afrike. Ispod pomalo nezgrapne spoljašnjosti, to je jedna topla i nežna, krhka duša. Emotivac, koji će dati sve što ima, zna, i može, za druge. Petnaest dana smo delili prostor u volonterskoj kući, ali smo delili i ideje, poglede na svet, želju da učinimo nešto dobro. Umeli smo da se provedemo u kafani, ali i da zajedno ozbiljno radimo u Centru, u školi... Siguran sam da sam stekao ''druga do groba'', i to je dovoljno da vam opišem kakav odnos imamo.

Katarina. Dete među nama. Devojka na ivici zrelosti. Ali, i devojka koja zna šta hoće! Došla je u Afriku odlučna, puna energije, i spremna da se angažuje i pomogne. Profesionalni muzičar, uči decu pevanju, sviranju, pokušava da podstakne njihov talenat i kreativnost. Uz to, znala je u dugim noćima da nas uveseljava gitarom, te uspevala da se i u srcu Afrike osećamo kao da smo na našem Balkanu. Naše zajedničko dete.

Petra. Slikarka. Umetnica. U svakom smislu. Pomalo ''luda'', ekscentrična, neobična. Ali i neverovatno draga. Iskrena. Veliko, odraslo dete. Radi ogroman posao, otkriva talenat u deci koju su svi ignorisali.  I oslikala je toliko toga u školama, učinila da monotone ograde i vrata dobiju dušu.

Željko. Premalo smo vremena proveli zajedno u Africi. Samo par dana. Ali i dovoljno. Da shvatim da se radi o pravom intelektualcu. Novinar, avanturista, ljubitelj dobrih vina, dobrih filmova i dobre muzike. Hedonista i altruista. Koliko je takvih? Malo, premalo. Učinio je za afričku decu više nego mnoge države, humanitarne organizacije... Majin muž. Blago Maji. I blago njemu. Zavidim im.

Žana, Višnja, Nikolina... One koje su tu. Tihe, neprimetne. Ali, rade ogromnu stvar. Pomažu. Svaka na svoj način. Daju sve od sebe da daleko od kuće učine život lakšim.

Ivica. Na kraju, ili na početku. Ne znam kako da ga definišem. Dobri duh, tvrdoglavi Bosanac, naša savest... Nikad ranije nisam upoznao takvog čoveka! Čoveka koji se odrekao svoje blagodeti, i posvetio život onima kojima je pomoć potrebna. Tu je više od dve decenije. I uradio je za afričku decu više nego što možete da zamislite! Kakav UNDP, kakav UNICEF. Pogledajte Ivicu. Izgradio je škole u Ruandi, omogućio stotinama, hiljadama dece da nađu svoju budućnost, da žive život dostojan čoveka. A nama u Centru? Nama je kao otac. Topao, ali i strog. Umeo je sve da nas kritikuje kad pogrešimo. Ali, umeo je, u onim našim noćima, i da zapeva. Fantastično! Da nas natera da se osećamo kao kod kuće. Malo je takvih ljudi, premalo. Treba da ga upoznate. Morate! Onda ćete shvatiti o čemu pričam.

To su ti ljudi! Ti koji vas čine boljim čovekom. Oni koji vam prenesu toliko dobre energije, koji vas teraju da se i u mučnim trenucima osećate bolje...

Malo su dve nedelje, koliko sam ja proveo u Centru otac Vjeko. Premalo. Ali i dovoljno. Da shvatim da su ljudi i dalje ljudi. Da ih ima. Itekako!

Foto galerija

 

Knjiga 'Naš čo'ek u Africi'Kupnjom knjige pomažete izgradnju srednje škole!

A knjiga će vam ostati kao trajno sjećanje na vašu donaciju. Naručite knjigu, pročitajte zanimljivo štivo, naučite ponešto novo i - pomozite da i djeca Kivumua dobiju školu u kojoj će i oni moći naučiti mnogo toga...Kako do knjige?

Centar Otac Vjeko

copyright © 2005-2017 vjeko-rwanda.info • Sva prava pridržana • Koncept, izrada i održavanje portala: Edvard Skejić