HrvatskiEnglishDeutsch
counterUkupno posjetitelja1872857
Četvrtak23studenog2017.
Očarao me taj Kivumu...
Petak, 07. lipnja 2013. piše Dejan Anić

Očarao me taj Kivumu...Kada dođe vreme da umrem, voleo bih da poslednje mesto koje ću videti bude Kivumu. Ukoliko bih imao samo jednu rečenicu da opišem svoj boravak u Ruandi, glasila bi upravo tako. Reči su malo. Voleo bih da čula mogu da govore. Samo bih tako mogao da vam opišem sve boje i, sve mirise i ukuse, sve dodire Ruande.

Kako doći u Ruandu? Za mene je bilo ništa lakše. Internet, pretraživač, sajt Centra otac Vjeko. Nekoliko mailova, razgovora telefonom, i eto me, kupujem kartu i pakujem stvari. Da li znam gde idem? Malo. Da li znam šta me konkretno čeka? Ne baš. Da li me plaše priče o Africi, malariji, žutoj groznici, AIDS-u, o dugom putovanju, nebezbednom području... Ni malo. Jedino što mi je bitno je da tamo negde postoje neka deca kojima je pomoć preko potrebna, i da postoje neki dobri ljudi koji se trude da toj deci olakšaju život.

Stižem u Ruandu. Dočekuje me noć, kiša, toplo afričko vreme. I fra Ivica. Čovek koji više od decenije upravlja Centrom, i čija posvećenost jeste jedan od motiva mog dolaska. Prva noć. Pokušavam da zaspim. Razmišljam kako će izgledati naredne dve nedelje.

Prvo jutro, i moji prvi pravi utisci. Centar izgleda kao da je usred jedne velike bašte. Zelenilo, trava, ruže, banane, avokado, kafa... gde god pogledam oko sebe. Okolo su svuda prelepa, pitoma, zelena brda, uređene bašte, šumarci. Moja prva fascinacija! Sledeći je odlazak u novu školu. Gledam prelepu novu školsku zgradu oko koje vredno rade kako lokalni radnici, tako i volonteri. Tada počinjem da shvatam suštinu svega. Omogućiti deci i mladima iz siromašne, neprosvećene, skorašnjim ratom pogođene zemlje da se obrazuju, da steknu primenljiva znanja i veštine, koje će im omogućiti da iskorače iz siromaštva i bede, i sebi obezbede iole bezbrižniju budućnost. I na kraju poslednji, možda i najvažniji, utisak mog prvog dana u Kivumuu. Polako upoznajem volontere. Svi su mladi, obrazovani, komunikativni i predusretljivi ljudi. Tu su novinari, fotografi, slikari, muzičari, arhitekte, IT stručnjaci... svi potpuno posvećeni i rešeni da urade sve što mogu da bi pomogli lokalnoj zajednici. Pomažu mi da se uklopim, i vrlo brzo se osećam kao kod kuće. U tome mi prolazi prvi dan, i sada mi samo ostaje da se nadam da ću naredne dve nedelje, koliko ostajem, moći da budem koristan.

Nastavljaju da teku dani mog dvonedeljnog boravka u Kivumuu, u Centru Otac Vjeko. Jedan od zadataka na kojima, zajedno sa drugima, radim je intervjuisanje učenika obližnje osnovne škole, o njihovim potrebama, željama, onome što ih raduje, plaši... Utisci su neverovatni! Nekoliko stotina učenika nas dočekuje grupnim pozdravom, pevaju nacionalnu himnu, svi su nasmejani, veseli, prijateljski nastrojeni. Ljubopitljivo nas gledaju, a zatim se malo-pomalo oslobađaju, počinju da nas grle, vuku za rukav, žele da se fotografišu... Intervjuisanje prolazi veoma dobro, deca su raspoložena da odgovaraju na pitanja, ali su neki odgovori koje dobijamo veoma potresni. Govore o tome da nemaju redovne obroke, da žive u veoma teškim uslovima, bez struje i vode, bez kupatila, bez igračaka,... Posle testiranja mi kao uspomena ostaje gorak utisak o deci kojoj je pomoć preko potrebna, kao i moje novo, afričko ime, Dani (pošto je deci bilo teško da izgovore Dejan), koje će me pratiti svih narednih dana, kada sretnem nekog od učenika ili osoblja škole.

U Kivumuu vreme teče istovremeno i brzo i sporo. Posla je mnogo. Uglavnom smo posvećeni radu sa decom. Nastavljamo da intervjuišemo učenike (sada i u strukovnoj školi Centar Otac Vjeko), raspoređujemo i sortiramo poklone za učenike i učitelje koje su poslali dobri ljudi i donatori, uređujemo i čistimo učionice u novoj školi. Kada to obavimo, posla u samom Centru uvek ima. Onda cepamo drva, sređujemo kuću u kojoj boravimo, uređujemo dvorište... Naravno, sem posla, uvek ima vremena za odmor i druženje. Tako smo u ovih nekoliko dana stigli i da se družimo i dugo razgovaramo posle večere, popijemo po čašu vina ili Primus (lokalno pivo), igramo remi, pravimo roštilj, zapevamo uz gitaru...

Jedan dan je bio odvojen za odlazak u Kigali, glavni grad Ruande. Nekoliko volontera je imalo obaveze u gradu (odlazak na aerodrom, odlazak po vizu), a ja sam iskoristio priliku da upoznam Kigali, makar na nekoliko sati. Utisci su mi bili vrlo iznenađujući. Naime, posle siromaštva koje je evidentno na svakom koraku u Kivumuu i Gitarami (obližnji veći grad i središte regiona), u Kigaliju su me iznenadile  moderne građevine, ponuda evropskih artikala u prodavnicama i tržnim centrima, dosta elegantno obučenih ljudi... Ruanda je, očigledno zemlja velikih kontrasta, kakvi se u Evropi praktično ne mogu sresti. Vraćam se u Kivumu pomalo tužan, jer znam da ogromna većina ”naše” dece, iz Kivumua, upravo želi da poseti i vidi Kigali, ali nemaju mogućnost za to. Deli ih samo sat vožnje, i nepremostiva prepreka u vidu iznosa manjeg od jednog evra, koji oni ne mogu da izdvoje.

I dalje sam u Kivumuu, ali mi se polako približava i odlazak iz Ruande. Trudim se da ne razmišljam o tome, jer znam da ću biti tužan što ostavljam sve ovo što me sada okružuje. Ono što već sada znam je da ću, kada krenem, odavde poneti pune kofere. U njih će biti spakovani svi dečji osmesi, sva ljubopitljivost, raširene ručice, pozdravi i vikanje ”Dan” kad god se sretnemo. Takođe, poneću sa sobom uspomene na predivnu prirodu, na Osvaldijevu (kuvar u samostanu) pitu i supe. I, možda i najvažnije, odavde sa sobom nosim prijateljstvo sa Majom, Emicom, Domagojem, Katarinom i svim ostalima, koji su me još jednom uverili da još uvek na ovom svetu postoje ljudi koji stavljaju dobrobit drugih ispred sopstvenih interesa.

Nadam se da me Ruanda neće dugo čekati!

Foto galerija

 

Knjiga 'Naš čo'ek u Africi'Kupnjom knjige pomažete izgradnju srednje škole!

A knjiga će vam ostati kao trajno sjećanje na vašu donaciju. Naručite knjigu, pročitajte zanimljivo štivo, naučite ponešto novo i - pomozite da i djeca Kivumua dobiju školu u kojoj će i oni moći naučiti mnogo toga...Kako do knjige?

Centar Otac Vjeko

copyright © 2005-2017 vjeko-rwanda.info • Sva prava pridržana • Koncept, izrada i održavanje portala: Edvard Skejić